среда, 15. новембар 2017.

Лењин поново у Београду!


У нашем главном граду освануо је билборд у част стогодишњице Црвеног октобра.
Овим билбордом Нова комунистичка партија Југославије (НКПЈ) и Савез комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) не само да обележавају важан јубилеј,већ и доприносе враћању у ''великом формату'' симбола и значаја револуције у јавни простор у Србији.

Славимо Октобар, настављамо борбу!

Секретаријат НКПЈ,
http://www.nkpj.org.rs/clanci-la/clanak_id=399.php
Секретаријат СКОЈ,

Београд,

10. 11. 2017.

среда, 01. новембар 2017.

Навијачи Паниониоса отели транспарент присталицама партије Златна Зора


На фотографији изнад налазе се чланови Златне Зоре, док се испод налазе припадници групе ''Panthers'' навијачи ФК Паниониоса са отетим транспарентом.Оно што је посебно занимљиво је да је кварт Неа Смирни дуго био једно од главних упоришта деснице,и да су се у њему редовно организовали маршеви грчких фашиста који су се осећали сасвим слободно међу локалном заједницом.Као што видимо и то се с годинама променило.

уторак, 17. октобар 2017.

Интервју са представником групе ''Indar Baskonia'' Ибаијем Требињом


Када интервјуишете пријатеља питања долазе сама од себе,потпуно спонтано,поготово када га знате толики број година.Из перспективе некога ко води порекло из града Виторије,али исто тако са међународним искуством ,Ибаи Требињо је  изнео веома занимљива сведочења.Да ли ће ово бити само један од серије интервјуа у име групе навијача коју представља ...видећемо..у сваком случају надам се да ћете уживати.

Ти ја се знамо дуго година,али због читалаца магазина LBI волео бих да се представиш.Како се зовеш, колико година имаш,којој групи припадаш?

Зовем се Ибаи Требињо,представљам ''Indar Baskonia'' навијачку групу кошаркашког клуба Басконија основану 1986 године, пуноправан сам  члан више од петнаест година и изнад свега сматрам се за загриженог Баскијца оданог овом клубу.То би било то за почетак.

Ти си се укључио у рад групе у време када је кошарка постала најпопуларнији  спорт у твом родном граду Виторији,међутим фудбал је нешто касније стекао много већу популарност.Јесам ли у праву?

Фудбал је одувек привлачио људе који су му били одани,кошарка и фудбал су два различита спорта,која привлаче навијаче из различитих друштвених слојева.Међутим ФК Алавес је доживео прави бум  тек средином 90-их,а у то време је кошаркашки клуб Баскониа већ словила за шампиона Европског купа.Треба рећи и да су се прве групе навијача ФК Алавес  појавиле почетком 80-их ,што је уједно и популаризовало овај спорт,а као што се да закључити навијање у граду вуче корене управо из тог периода.

То значи да је срце становника Виторије подељено на два дела.Деле ли навијачи ФК Алавес и КК Басконије исти сентимент према оба клуба равномерно?Посећујете ли утакмице оба клуба?


На самом почетку људи у оквиру ''Indar Baskonia'' и ''Iraultza Albiazula'' (пионира навијања ФК Алавес) солидарисали су се једни са другима,делили трибину,иако су то биле две потпуно различите структуре навијача.КК Басконија је раније играла у старом павиљону Менди,тако да су након мечева припадници групе ''Indar Baskonia'' организовано одлазили на фудбал како би пружили подршку градском фудбалком клубу Алавес.Било је заиста забавно јер је Алавес јако добро играо у првенству.Навијачи су палили бакље,коришћене су димне бомбе,а тада се појављују и први хулигани.О овоме можеш да попричаш више са људима који одржавају чврсте везе између две групе и који ће се са пуно ентузијазма присетити те епохе.

Да се фокусирамо на кошарку.Басконија одувек имала репутацију јаког клуба у АЦБ лиги,а свој потенцијал је небројано пута исказала на европским мечевима.Где си све пратио кошаркашки клуб Басконију?

Басконија данас јесте тврд противник,али није одувек било тако.Било је и периода када смо четири године играли у нижим лигама (тада смо носили име CD Baskonia) са јако скромним могућностима.Путовао сам са Басконијом свуда где сам могао: Оуренсе,Луго,Хихон,Талавера,Ђирона,Канарска Острва,Тенерифе,Мајорка,као и на европским мечевима по Италији,Француској,Грчкој,Немачкој...

Током свих ових гостовања годинама си наилазио на многобројне проблеме.Рецимо са навијачима Макабија,а ни гостовање у Атини нећеш памтити  по добром.Реци нам нешто о томе...

Израелци нису вредни помена,најпре због тога што ни не припадају европском континенту ,и  ако ме већ питаш за мишљење, требало би их искључити из европских такмичења.Друга ствар је проблематика везана за њихову службу ''Мосад'' и читава политизација игре која се води по њиховим правилима.А када је о Грчкој реч...морам да признам да се никад нисам више уплашио у животу него тада.Сећам се да нам је неки матори пришао у атинском парку пре саме утакмице и да нас је претећи упозорио: ''Убићемо вас, нисте ни свесни колико сте сте се зајебали што сте овде дошли''.Никада нећу заборавити те речи.Сада ми је смешно,али сам се тада уср'о, тако да би се о тим догађајима могао написати добар бестселер (поготово што је и овамо код нас била игранка) али за тако нешто би ми требало неколико интервјуа.


Хахахаха...уверен сам да је тако.Бежати између ваших играча са транспарентом  у рукама у ситуацији  када ни друштвено политичка клима није била баш сјајна,па ни мере безбедности,е то је требало видети.Како вам је уопште пало на памет да само вас четворица одете на такво гостовање и окачите транспарент.За тако нешто је баш требало имати муда?И још нешто...шта си радио на утакмици грчке фудбалске репрезентације с обзиром да си и тај догађај посетио?

Ми заправо нисмо бежали,већ је на првој утакмици група домаћих навијача покушала да нам отме транспарент.Момак са стране који је искочио је испустио платно,па смо срећом у том комешању успели да га повратимо.Касније је интервенисала полиција пошто смо ушли у тунел и повадила пиштоље,да би спречила даљу ескалацију нереда.Истина нисмо очекивали да би се било шта могло догодити с обзиром да је кренуло свега нас четворица на пут.Сматрали смо да ће се домаћини (навијачи Панатенаикоса) држати навијачких кодекса и ''италијанског менталитета'' везан за ненападање слабијег противника, али изгледа да смо се зајебали.Фудбалска утакмица је била искушење сам за себе.Играли су домаћин Грчка и Немачка, и сад пошто су на билетарници милили да смо Немци,продали су нам карте за гостујући сектор где је стајали гомила немачких десничара,а ми замало да уђемо са грчким шаловима око врата које смо купили као сувенир.Чим сам то приметио,отишао сам до редара како би нас спровели до грчких навијача .Испоставило се да нас је командир полиције препознао са баскета ПАО-Басконија и пропустио до трибине где су Грци...али када смо ушли десила нам се још једна непријатност...екипа која је тамо стајала била је готово комплентно фашистичка.Склонили смо се од немачких десничара,да би дошли на трибину код грчких десничара...лудило...хахахаха.

Кроз све ове године испоставило се да је група ''Indar Baskonia'' збратимљена са навијачком групом Фортитуда ''Fossa dei Leoni'' .Како је дошло до овог братства и да ли је оно још увек присутно?

До братимљења је дошло у ситуацији када је КК Фортитудо запао у озбиљне финансијске проблеме, а ''Fossa dei Leoni'' у још гору ситуацију,тако да нису имали средства која би им користила за даљи рад групе.Контакте смо почели да одржавамо средином 90-их када су наши чланови кренули да се дописују.Прво су нам они послали материјал и звали нас да посетимо Италију,да би ми њих неколико недеља касније угостили код нас, обезбедивши им трошкове гостовања у Ђирони са којом је Фортитудо играо итд..У сећању ће ми остати 2001 год. и гостовање њиховом вечитом ривалу КК Виртусу  клубу италијанске буржоазије.То је био мој први контакт са ''Fossa dei Leoni'' групом и могу да кажем да што се тиче и нас и њих пријатељство нераскидиво.


Ти си се ако се не варам толико везао за Болоњу да си једно време и живео тамо.Јесам ли у праву?

Да,радио сам и живео у Болоњи  око пола године.Наравно, ишао сам на утакмице са том екипом ,пристојно сам живео,али су настали проблеми везани за исти тај посао ,тако да сам био принуђен да се вратим назад.

Јеси ли ишао само на кошарку или и на фудбал?Знам за чувену трибину ФК Болоње ''Andrea Costa'' на којој се окупљају најватренији навијачи...

Повремено са посећивао трибину тј. ''Curva Andera Costa''.Имам доста пријатеља у групи ''Forever Ultras'' ,који су јако добри према мени,кад год је требало да се иде на неко гостовање они ме обавесте,а добио сам и позив да присуствујем вечери diffidatija.Одржавао сам контакте и са припадницима групе ''Freak Boys'' ,али знаш како...било би претенциозно да себе окарактеришем  као ултраса Болоње.Наравно да симпатишем те људе,јер има доста тога што би могло да се исприча,рецимо у часопису ''Supertifo'' изашле су чак и фотографије ултраса Болоње са обележјима моје групе ''Indar Baskonia.''На гостовању Парми једна девојка је носила наш шал...дакле то су ствари које ме одушеве и много сам им захвалан због тога.Шал који су ми поклонили ''Forever Ultras''  брижљиво чувам и он за мене има посебну вредност.Алесио хвала  ти на поклону!

У потпуности те разумем.Curva Andrea Costa је трибина коју сам заволео чим сам упознао неке од ултраса  Болоње у Италији,а посебно након што сам одгледао филм ''Quanto siamo quelli chi siamo''.Реци ми по чему су слични град Виторија и Болоња,а по чему се разликују?

Доста сличности има између градова по питању начина живота,оба града имају кошаркашку традицију са ватреним навијачима и на крају крајева боје су нам исте.А што се разлика тиче види овако...навијачке масе у Италији су много веће,спортски догађаји повуку неупоредиво више људи ,то важи како у односу на Баскију,тако и у односу на остатак Шпаније.

Колико сам разумео ти си љубитељ свега онога што долази са простора бивше Југославије.Одакле та страст?Реци ми нешто о тамошњој сцени..


Ја сам заправо Југословен! Хахаха...не знам како је сва та страст кренула , само знам да када је рат на Косову почео,одлучио сам да истражим шта се заиста догодило.Веома је занимљива етничка помешаност на Балкану и када погледате културни идентитет ,његова рефлексија на ултра покрет и етничко-политички-историјски фактор игра огромну улогу у дефинисању пријатељства и анимозитета међу групама.Посетио сам све бивше републике СФРЈ (укључујући и покрајину Косово и Метохију ), искористивши притом повољан тренутак да скокнем и до Абаније,односно Грчке.Мечеви на којима сам био Црвене звезде,Партизана,Војводине у Србији  (ове године је било згодних момената видети и македонски дерби као и грчки),оставили су огроман утисак на мене. Волим да путујем и истражујем навијачки покрет у другим земљама,тако да ћу једног дана можда издати и књигу чак и боље написану од оне Карлоса Вињаса хахахаха...

Хахахаха...сигуран сам да ћеш је написати и волео бих да је прочитам ако се будеш одлучио да је издаш.Ако се не варам у оквиру Југославије посебну наклоност си стекао према Србији?

Да, многи ме због тога третирају као четника хахахаха....Пази овако,ја заиста верујем да је српски народ племенит народ,који је константно кажњаван неправедно ,бомбардован,понижаван  и демонизован у јавности.Осећам искрену љубав према Србима ,волим њихов језик и ћирилично писмо.Београд је најлепши град у коме сам био, и сваки пут гледам да уграбим мало времена како би се поново вратио у Србију,да одгледам неку утакмицу и осетим атмосферу на трибинама.Народ је веома љубазан,мада навијачи као навијачи могу да буду заиста незгодни у међусобним окршајима.


А што се идеолошких гледишта тиче,каква је опредељеност тамошњих навијачких група?

Па види овако,већина се сматра српским националистима.Код навијача Партизана сам видео нешто више левичара него код других,док сам на утакмици Црвене звезде уочио да једна од група носи амблем келтски крст (Red Devils / прим.прев),али генерално политичка питања се не постављају у оквиру Делија они су изнад таквих тривијалности.Једино можда навијачи ФК РАД и ''United Force''  која је повезана са тамошњом ''Blood and Honour'' секцијом се сматра екстремно десном групом,тако да их припадници осталих група називају фашистима.Да не заборавим да поменем  навијаче Војводине,у њиховој екипи има добар део оних који се смтарају антифашистима.Што се тиче осталих република бивше СФРЈ,од лево опредењених група се истичу ''Red Army'' навијачи ФК Вележа и ''Робијаши Зеница'' навијачи Челика који носе портрете Јосипа Броза Тита.Хрвати опет имају ту неку склоност ка десници и нацизму.

Веома сликовито си то описао.Јеси ли уморан да наставимо даље или да прекидамо?Имам још пар питања ,па ако ти треба одмор само реци?

Нема проблема питај шта год хоћеш,само ћеш морати да ми даш неки Red bull како би остао будан.


Хахахаха...Red bull сам престао да купујем још од оног момента када су преузели клуб из Салцбурга.По твом мишљењу која је сцена најатрактивнија у навијачким оквирима у Европи?И какво је твоје искуство што се репресије тиче,да ли је она иста у Баскији и остатку Шпаније у поређењу са Европом?

Па сад...пси су свуда исти и овде и у Кини.На Пиринејима су закони доста блажи на папиру него што је то случај на Апенинима.Овде не морате да идете у полицијску станицу  и потписујете да ћете се држати подаље од спортских догађаја,нити вам је забрањено гостовање док игра ваш клуб.У другим земаљама релаксиранија је атмосфера по питању коришћења пиротехнике и насиља генерално.Оно што је зачуђујуће је да Шпанија има релативно мали навијачки покрет,а да су закони увредљиво репресивни и произвољно се спроводе, да још нигде нисам видео такав системски притисак.На пример у Италији: ви тамо можете бити идентификовани преко снимка са видео камере постављене на трибинама и то вам може уништити живот.Овде се спроводе произвољна хапшења,снимци се монтирају и сви могу бити на удару.Замислите ситуацију у којој се навијач из иностранства жали на репресију у Шпанији.Репресивне методе се разликују,али подједнако слабе навијачки покрет.Поврх свега,навијач је друштвено незаштићен јер медији константно лепе етикету навијачима као особама без мозга,оправдавајући сваку акцију полиције на улици.Сцене које би  издвојио су источно-европске:Русија,Пољска,екс-југословенска,затим ту су свакако Грци и Турци...итд.

Шта мислиш о бандама које превише пажње придају моди?Ја лично сам гадљив на тако нешто.Радије би се облачио у Алкампу него што би фурао неке робне марке као да сам на модној писти.Шта мислиш о овоме?

Први  тзв. кежуали на нашој сцени били су ''Boixos Nois'' ,навијачи ФК Барселона и са својом одећом личили су на просјаке са улице.Касније се то изменило,али опет подвлачим,први и последњи прави кежуали  су били и остали они.Истина је да сам и ја један од оних који је терао моду (данас све мање и мање),мада респектујем оне који су спремни да одвајају од уста да би се лепо обукли.То је њихов избор,тако да ценим њихову оригиналност која даје смисао ономе што раде.Али постоје и неке ствари у којима се 100% слажем са тобом: прво...робна марка неће те учинити зајебанијим него што јеси и друго не видим смисао у томе да пљунем доста пара на гардеробу која ће после прве туче бити поцепана.Али добро и овде као и свуда у свету има набеђених ултраса  и кежуала који мисле да су нешто посебно ако набаце крпице или се хвале преко тастатуре.

Реци ми за крај и ово...идеш на фудбал,кошарку...а колико чујем момци из Виторије почели су да прате и хокеј?

Да, па хокеј је везан за северне и источне земље Европе,а постао је популаран и код нас током годинама.Има ту око 20-ак момака ентузијаста који прате локални хокејашки клуб.У последње време покушавамо да се организујемо на мало озбиљнијем нивоу.Направили смо транспаренте, заставе,имамо и бубњеве које носимо на домаћим утакмицама.Као што рекох,доста је ту индивидуалаца који нису ни кошаркашки ни фудбалски навијачи,мада има пар оних који прате ФК Алавес.Мислим да је то веома интересантан пројекат за сам град.Тренутно се трудимо да анимирамо људе,јер у павиљону са око 500 људи атмосфера би могла да буде брутално добра.Слободно уносимо алкохол,а играчи нас цене јер смо радници као и они,а не на платном списку клуба.Важно је напоменути да нема толико полиције.Можда нисмо најбоље упознати са правилима игре,али свако ко се сматра навијачем и воли локални клуб је добродошао.Главни транспарент за хокеј ''Ultraiztozuak'' који смо сашили и сада га носимо на гостујућим мечевима.

Имаш ли нешто да кажеш за крај што те нисам питао?

Немам ништа да кажем,све честитке на магазину,веома је интересантан и има веома занимљив садржај.Поздрављам цео Ваљекас и хвала вам што сте ме интервјуисали.Велики поздрав од Ибајиа!


*превод интервјуа радио ''Црвени Скинхед''.Ибаи Требињо је наш дугогодишњи пријатељ који је својевремно долазио у Београд.Све заслуге по питању акција око Косова и Метохије,протеста  против НАТО-а и промовисања српско-баскијског пријатељства припадају њему и осталим члановима ''Indar Baskonia'' групе. 

понедељак, 10. април 2017.

СЛОБОДАН ПЕНЕЗИЋ КРЦУН (1918-1964)


Слободан Пенезић - Крцун (Ужице 2. јул 1918 - Шопић, код Лазаревца, 6. новембар 1964), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије. У периоду од 9. јуна 1962. до 6. новембра 1964. године обављао је функцију председника Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије.

Биографија

Рођен је 2. јула 1918. године у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. Као ученик, виших разреда, ужичке гимназије, преко литерарне дружине "Напредак", укључио се у рад омладинског револуционарног покрета.

Након матуре, 1937. године, отишао је у Земун, где је уписао Пољопривредни факултет. Посредовањем Добривоја Радосављевића, укључио се у рад студентског револуционарног покрета и фебруара 1939. године постао члан Комунистичке партије Југославије. Почетком 1940. године је постао секретар Партијског бироа у Земуну и члан Универзитетског комитета СКОЈ-а, а исте године, и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију.

Народноослободилачка борба 



Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, га је затекао у Београду и он је истог дана кренуо кући. У Ужицу је покушао да се пријави у војску, али је био одбијен. Када су Немци заузели Ужице, отишао је у Санџак, и ту је остао до краја априла 1941. године. У току маја успео је да се врати у Београд, где је добио задатак од Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију да се врати у Ужице и повеже се са тамошњом партијском организацијом КПЈ.

По задатаку Окружног комитета КПЈ за Ужице, у златиборском срезу је радио на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. После формирања те чете, на позив Окружног комитета, отишао је у Штаб Ужичког партизанског одреда "Димитрије Туцовић", где је одређен за заменика политичког комесара Одреда. После ослобођења Ужица, сепрембра 1941. године, имао је задатак да у ослобођеном граду организује борбу против "пете колоне". Поред овога, радио је и на организовању "народне власти", организовању позадине и др. У ослобођеном Ужицу је остао све до пада Ужичке републике, 29. новембра 1941. године.

У село Радоињу, где се тада налазио Врховни штаб НОП одреда Југославије, стигао је 5. децембра 1941. године, и био задужен да ради на обезбеђењу чланова Врховног штаба. На тој дужности је остао све док је Врховни штаб боравио у ослобођеној Фочи. Приликом повлачења партизанских јединица из Санџака, јуна 1942. године, постао је руководилац Политодела Друге пролетерске ударне бригаде, а ускоро, код Мркоњић-Града, постао је заменик политичког комесара бригаде. Априла 1943. године, после смрти Алексе Дејовића, постављен је за политичког комесара бригаде.

Септембра 1943. године одређен је за политичког комесара Друге пролетерске дивизије, и с њом је учествовао у ослобађању Санџака. Са ове функције је смењен 7. децембра 1943. године, због пораза дивизије код Пријепоља. После тога, налазио се са Другом и Петом крајишком дивизијом, које су ишле у Србију до Ибра, и натраг у Црну Гору, где се оформила група руководилаца за Србију, који су од манастира Мораче, јуна 1944, отишли ​​на Вис.

На Вису, Крцун је изабран у Покрајински комитет КПЈ за Србију и одређен за начелника Одељења за заштиту народа Србије. Са Виса је, почетком јула, отишао у Бари, а одатле је, с групом других руководилаца, авионом пребачен на ослобођену територију јужне Србије. Тамо је почео да ради на формирању првих организације Одељења за заштиту народа, а потом је прешао у ослобођено Ваљево, затим у Аранђеловац, па у Београд, где је постао начелник Одељења за заштиту народа Србије.

Један од највећих успеха службе коју је водио, било је хапшење Драже Михаиловића.

Послератна каријера 

После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне друштвено-политичке функције у републици и федерацији. Од новембра 1946. до децембра 1953. године обављао је дужност министра унутрашњих послова у првој, другој и трећој Влади Народне Републике Србије. Од 16. децембра 1953. био је потпредседник, а од 9. јун 1962. године председник Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Од новембра 1954. године био је члан Савезног извршног већа.

Новембра 1944. године је био посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, а касније је у више сазива, биран за народног посланика Скупштине Србије и Савезне народне скупштине.

На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, изабран је за члана Централног комитета, а на Петом конгресу КПЈ израбран је за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије. Имао је чин генерал-пуковник у резерви.

Погибија и одликовања



Погинуо је 6. новембра 1964. године у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца. Тог дана, заједно са високим републичким функционерима - Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем, кренуо је на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу. Према званичној истрази, његов нови аутомобил (непосредно пре удеса, додељен му је нов аутомобил) је током пљуска налетео на блато, услед чега је аутомобил проклизао и возач је изгубио контролу над возилом, које је затим слетело са пута и свом силином при брзини од 130 км / ч ударило у дрво. Заједно са Крцуном тада је погинуо Светолик Лазаревић Лаза. У аутомобилу је била и Олга Живковић.

Одмах после погибије, тела Слободана Пенезића Крцуна и Светолика Лазаревића Лазе, су била пренета у Београд и изложена у аули зграде Савезне скупштине, где су им бројне друштвено-политичке, борачке и војне делегације, као и грађани у мимоходу одлали почаст. Сахрањени су 8. новембра, један поред другог, у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Био је ожењен Грозданом Зином Белић-Пенезић, са којом је имао троје деце - синове Срђана и Рељу и ћерку Виду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су - Орден партизанске звезде са златним венцем и Орден заслуга за народ са златном звездом. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952. године.

Певач народне музике, Слободан Мулина, испевао је "Песму о Крцуну"


BELGRADE BOYS/НОВИ БЕОГРАД БЛОК 11ц